Стид са два лица

                Е, сад још и киша.Средовечни господин навуче дубље шешир на главу и крену , без циља, даље низ улицу. Усправан ход и достојанствено држање ремете видно повијена рамена, као да на њима носи неки невидљиви, огроман товар. Тупог погледа упртог негде у даљину без краја, уђе у прву кафану.  Скиде шешир и мокрог капута, некада очигледно скупог а сада са видљивим траговима времена, приђе првом столу.

23965_514760085218891_1898904789_n

„Је ли слободно“‘? обрати се старцу који је седео за столом, и не погледавши га.

„О, само изволите, господине“, рече човек, са осмехом,показујући на столицу до себе. Човек ухвати, крајичком свести осмех старца,  али  седе са супротне старне стола. Настави да буљи у празно, али га одједном прену упитан поглед старца, са осмехом који је већ почео да га нервира. Чуо је да га је старац нешто питао, али само окрену главу у страну, не би ли схватио да није заинтересован за разговор. Гледао је сада испред себе, понављајући у себи, по ко зна који пут: „И шта ћу и куда ћу сада“?

               Али, доброћудни седи старац није одустајао: „Господине, јели Вам добро“?  Готово повређен његовим благим погледом и добронамерним очима, човек одједном , изненађен и сам, просу бујицу жалопојки, као да жели да га повреди, да  се освети непознатом старцу за осмех на лицу: „Добро? Како могу да будем добро, кад сам у овим годинама остао без посла? И куда ћу сада. Ма, као да ми је цео свет пао на главу.“ Изненада се примаче  старцу, као да хоће нешто веома важно да му саопшти.  Нагињући се преко стола, погледа кришом лево и десно, па рече: „Кад већ хоћете да знате, најгоре од свега је што ме је стид самог себе. Ето, сад знате шта ми је.“

                       Приметио је да га старац озбиљно посматра, погледом пуним разумевања. Очи су се и даље смешкале, сада тужно, и старац рече: “ Е, синко, ти ни не знаш колико си срећан. Бог увек даје човеку онолико колико може да поднесе. Ко зна, можда од тога буде и нешто добро.“Човек га је слушао, онако успут, љутећи се на себе што је дозволио да неком странцу повери свој највећи проблем. Још и очекује разумевање! Старац поседе још неко време, па непознатом  пожеле лаку ноћ,  рече да је већ касно и да мора да иде. Човек  му отпоздрави, не удостојећи га погледом.

                   Када је старац кренуо, човек одједном подиже главу, забезекнутог лица. Како да то није приметио! Па, наравно, никог осим себе није ни видео. Седео је скамењен неколико тренутака, а затим нагло устаде и пожури за старцем који је , у инвалидским колицима, без обе ноге, полако се одвезао ка вратима. Човек га сустиже, отвори му врата и први пут се тог дана насмешио.

                  „Дозволите да Вам помогнем, и извините, заиста нисам приметио.“ Старац само одмахну руком, уз осмех. Човек се тада наже над старцем и опет, као да говори неку тајну, рече му: „Господине, поново ме је стид. Само, ово је сада његово друго лице. Хвала Вам“. Поздравише се и старац крену својим путем. Човек је неко време гледао за њим. Стави шешир на главу, полако али одлучно, исправи се и журно, чврстим корацима, крену у супротном правцу са осмехом који му се, заједно са кишом, сливао низ лице.

fire

Пратите нас:

4 Responses to “Стид са два лица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *