Реаговање на емисију“ Живот прича“

devojka-zlostavljanje-depresija-maltretiranje-silovanje-2

Foto: Profimedia/Alamy

 Сама прича тешка је на свој начин, као и свака слична.Тешко је, или боље речено немогуће је, одлучити која је тешка судбина тежа. У сваком случају, госпођи Милици желим, од срца, да јој једног дана „сване“. Посебне честитке на храбрости да отворено наведе и имена појединих „људи“.Међутим, повод да нешто кажем није само то, већ сама поента ове приче, због које желим да дам свој мали допринос , да људи почну да размишљају о томе какви смо, боље рећи шта смо то постали. (I’ve got an idea for my article,  from Mr. Greg Prescott and his „Editors Online“ and “ Curriculum Vitae Writing Service„, by free revisions and consultations and more. )

           Дакле, патологија овог колектива је очигледна. Девијантно понашање појединца, у овом случају супруга жртве насиља, старвично је само по себи. Међутим, то ни из далека не би било проблем какав јесте, у смислу да не би ни постало толики проблем, да је постојала подршка колектива, који је, на жалост, још и део органа реда! Оно што се одмах намеће као питање је, шта би обични људи могли да очекују у оваквој ситуацији? Коме да се обрате?

         Ситуација описана у овом колективу, сем часних изузетака којих је, како је наведено  мало, класичан је пример друштвене дезорганизације. Она, иначе, значи распад образаца друштвених односа на којима се заснива организација институција или група. Шуровања сваке врсте, очигледно има на претек! Морално је заштитити сопствени колектив, у реду, али од кога, да ли увек и на било који начин? Да ли су сви чланови колектива подједнако битни или не? Ко штити насилника и убицу?- на ово питање одговор следи сам по себи. То би требало да буде аларм, али пре свега људима да се пробуде,  да схвате да не могу, да више немају право да буду по страни.

          Оно што је још важније, а што и узрокује овакве појаве, је изостанак реаговања друштва. Друштво би требало да реагује када дезорганизација групе, у овом случају једног дела државне институције, постане видљива широј заједници. Е, сада бисмо заиста требало да се замислимо над собом. Шта се дешава са нама, у какву смо то апатију запали и заинтересованост само за сопствени живот? Мислите ли да смо недодирљиви, ако се „покријемо по глави“? Не мислите ли да је то дубоко регресивно понашање својствено малој деци, а не одраслим и одговорним људима. Мислите ли да би се овакве ставри дешавале да нисмо постали „мали“ и  себични,  јер се то дешава у неком другом месту, неком нама непознатом?

Мала друштвена заједница део је, наравно велике, односно државе. То би била и сама суштина ствари, јер у организованој држави, не би било места за овакву, слободно могу да кажем, патологију. У држави која је организована и “ у функцији“,  исте не би ни постојале. Дакле, одговорност се тражи одозго, посебно када су у питању установе са израженим хијерархијском структуром.  За то су и плаћени, имају чинове  и све што то само по себи доноси.

Уколико не изостане реакција државе на оваква дешавања у сопственом апарату, можда нам, као друштву и држави,  има помоћи. Само да не буде као и обично -следе нека обећања, затим „Сваког чуда за три дана“ и на крају-„Тресла се гора, родио се миш“. Државо, овакве се ствари не толеришу!

 

Пратите нас:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *