Zašto je baš moje dete postalo prestupnik

Godine rada u ustanovi u koju su smeštana maloletna lica koja su došla u sukob sa zakonom, pružila su mi uvid u celokupni život ove dece. Bilo je tu  izvršioca gotovo svih krivičnih dela, od sitnih krađa do silovanja i ubistva. Uvid u njihove porodične prilike, materijalni status i sveukupan socijalni milje, naveo me je na razmišljanja o tome šta je ovu decu odvelo na ovakav put. Mnogo je naučnika radilo na tome i ne mislim da iznosim neke nove teorije ali, jedna mi se misao, ili bolje rečeno osećaj, stalno vraćao i terao na razmišljanje. (Thanks to Mr. Greg Prescott and his „Custom Dissertation Writing Service„. His advice helped me so much.)

Neka od ove dece došla su iz porodica solidnog materijalnog statusa, a  sama je porodica, na prvi pogled, izgledala zainteresovana za njih. Vremenom, postaje sve vidljivije, da to baš i  nije tako. Često se ispostavljalo da se „brižni“ roditelji , u stvari,  trude da ih za vreme boravka u ustanovi obasipaju svim što ona od njih  zahtevaju (hrana, garderoba i slično), čak i opojnim sredstvima), gotovo bez pogovora, dok drugi ostaju samo na obećanjima. Oni najčešće nemaju materijalnih uslova za to, iako niihova deca tvrde da to nije tačno i da su ih, dok su to mogli, materijalno obezbeđivali (ukradenim stvarima i novcem) i sada, naravno, očekuju protiv uslugu. Bilo je i dosta slučajeva da su deca , mada i sami kriminalno orijentisani, štitili svoje roditelje priznavajući njihova krivična dela jer , kao maloletni, snose blaže konsekvence. Što je još gore, to su činili u dogovoru sa roditeljima. U stvari, postaje vremenom očigledno da  se roditelji ove dece, ustvari, plaše njihove agresivnosti nakon izlaska iz ustanove.  Na drugoj strani, postoje i roditelji koji gotovo  da i ne stupaju u kontakt sa njima, dok su u ustanovi. Ovo i nije neočekivano,s obzirom da  su i svi ti roditelji bili često maltretirani, neretko i fizički, od same te svoje dece.

E, sada dolazi ono glavno.  Mali broj roditelja, (mnogo dece je pak i bez jednog ili oba roditelja), ne uviđaju koliko su sami zaslužni za to što su njihova deca krenula ovim putem, koje društvo ne prihvata i osuđuje. Naprotiv, krivo je ,najčešće, društvo vršnjaka, kriza u zemlji, drugi roditelj ili je dete prosto takvo kakvo jeste. No, dobro. Ima,svakako od svega po nešto.  Svima je poznat značaj uticaja  vršnjaka na decu u periodu odrasatanja.

Ali, zašto se i ostala deca tog uzrasta ne uključe u bande ili neke manje grupe vršnjaka slične orijentacije? Ako nemaju osećaj pripadanja porodici, osećaj da ona o njemu bezrezervno brine, da ih voli i kada nisu na pravom putu, za očekivati je da će svoje „mesto pod suncem“ tražiti tamo gde će to naći, gde će osetiti pripadnost, što je veoma važna potreba svih ljudi, a posebno mladih.istorijske-slike-foto-ilyke-1450119819-804165

Ali, je li to baš tako?. Zamislimo samo da smo detinjstvo proveli u uslovima u kojima su oni bili! Sumnjam da bismo prošli mnogo bolje, bar većina  nas. Ali šta je, po mom mišljenju, možda i najvažnije? Šta su roditelji preduzeli kada su primetili da je život njihove dece krenuo nekim drugim tokom? Pričali im da budu dobri, da ne kradu, neretko ih fizički kažnjavali, zatim shvatili da „njima nema pomoći“, pa su i reakciju države dočekali kao olakšanje i spas. Spas od sopstvene dece!

Kako društvo gleda na njih? Nekima odgovara i Lambrozova teorija (Cesare Lambroso)o urođenim predispozicijama- oblik vrata, na primer,  izražena čeljust,visoke jagodice, velike uši. Psiholozi kažu da su mentalni procesi uzrok devijantnog ponašanja. Sociolozi ,kao From I Merton ,govore o povlačenju od društva I udruživanju u horde. Karen Hornaj govori I o okretanju od društva I ka društvu, kao I o sukobu sa društvom. Frojd ,pak, govori o fiksaciji, tj zaustavljanju u razvoju I regresiji kao vraćanju u prošlost, dok Adler daje značaj volji za moć.

Meni se čini ipak, nakon dužeg rada sa ovom decom, da svim ovim teorijama fali jedna bitna i najbitnija komponenta, o kojoj niko ne govori  jer se, valjda,  podrazumeva.Niko ne govori o nečemu tako prirodnom ,jednostavnom i svima dostupnom, višem i jačem od svih nauka, a to je ljubav.  Možda će roditelji koji ovo čitaju biti uvređeni ovim mojim stavom, tvrditi da je sasvim normalno da oni vole svoju decu ali, verujte, priznavali to ili ne, bili svesni toga ili ne, oni ili ne vole ili ne znaju da vole svoju decu, ili su u tome površni a okrenuti sebi isvakodnevnim problemikma. Da nije tako, znali bi i sami šta treba učiniti dok još nije bilo kasno, srce bi im reklo.  Deca bi tu ljubav i brigu sigurno prepoznala, jer su to sve emocionalno gladna deca, koja se hvataju za svaki znak pažnje i brige i , verovali ili ne, lako ih prepozanju. To je, doduše, kratkog daha.  Koliko god da im  sve to nedostaje, ona  ne znaju da se prema tome i ophode.  Kada bi roditelji to sebi priznali, znali bi i da je ljubav, posebno najdublja i bezrezervna ljubav prema deci najjače oružje. Znali bi tada i odgovor na to zašto su baš njihova deca došla do ove tačke života, a što je još važnije, i kako da ih vrate sebi.cropped-262818_10150989976766511_627778935_n.jpg

Пратите нас:

2 Responses to “Zašto je baš moje dete postalo prestupnik

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *