Колективни блесавитис

cropped-550285_456448744394397_958116693_n.jpg

Познато је да човеку најтеже пада да мисли , иако сви као нешто мисле ово, па мисле оно.   Шта, у ствари, најчешће бива? Човек или ради без размишљања, или само размишља, а не ради ништа. У ове две категорије спадају, нажалост, скоро сви. Шта бисмо иначе могли да изменимо у овој  нашој земљи, све и да мислимо? Власт ради шта хоће, по задатку „ментора“ , као да има мандат за све. Обичном је  човеку, нажалост, већ одавно јасно да о њему готово да нико и  не брине,  а о „крупним зверкама“ које се играју овим светом, да и не говорим.( Thanks to Mr. Greg Prescott and his „Writers Online„, I wrote the article, because I was not  professional writer or journalist.)

Јасно је то човеку, бар већини, али шта би? Да побегне у неку „срећнију чини му се“ или бар напреднију земљу? Школство нам не ваља, кажу страни „ментори“, али им не смета да као лешинари врбују нашу памет , фали им ,ваљда. Мислим да није тачно да наша деца не воле своју земљу али, наравно, воле и себе, желе да покажу шта знају и колико вреде, желе да живе достојно човеку, а наша драга нам отаџбина, сем вербално, не даје баш много за то. Одјекне, додуше ретко,  по која јадиковка уважених нам академика, али ни њих, као да нико не слуша. Власт се, за то време,  отима  о спортске клубове, јер ту је лова, а ту је и Новак чијим успесима се као ореолом ките као да су сами за њих заслужни. Па , добро. Ако размисли, човек схвата да се, тако је било од вајкада,  туђим перјем кити онај ко свога нема. Дочекивали би они и младе математичаре на познатој нам тераси, није да не би, али ето, деси се  „неки неспоразум“ , па шта се ту може.

Е, да је само то, па и ајде, али проблемима нигде краја на видику, као да је завладао неки колективни „блесавитис“. Навикли смо и ми, а и наша деца, да је све окренуто наглавачке, а од морала остаде само „м“. Навикли смо на то , немоћни да нешто променимо,а да ствар буде још гора, није ретко чути „Шта се ту може“, или, „Такви су сви политичари“, па се онда, наравно,  подразумева да ако је већ неко политичар, треба да буде и непоштен. То му је нешто као „шипка уз бубањ“. Но, добро. За утеху, бар смо живи и здрави. Е, сад и ту настаје проблем. То што смо још живи и ајде некако, али здрави,  то је све теже, уколико нема пара. Ако човек оде лекару у неку државну амбуланту  а случајно, не дај Боже, има већи проблем, биће добро ако успе да целу процедуру прође  док не буде касно – од лекара опште праксе до специјалисте, па назад, чекање у реду, попуњавање здравствених картона које траје дуже  него  разговор са лекаром. Сва срећа је да време лечи све, само је ствар у томе да останеш жив до краја „третмана“.

Не само власт, и медији се труде да врле нам менторе задовоље, за то мало  (или можда мало више)пара. Свакодневно нас бомбардују вестима да је неко настрадао у саобраћајној несрећи, да је мајка убила ћерку па себе, син оца, муж жену и обрнуто, као да се у овој земљи ништа друго и не дешава. Срећа наша је да се држава тако здушно бори са криминалом свих врста и облика који је због тога у сталном опадању , (сразмерно порасту БДП-а). Стари добри Гебелсов систем ради и сада, па човек поверује, након свакодневног залагања власти да га на то подсети, да нам је у ствари добро, илити све боље. Проблем је, међутим, што је наш човек некако „недоказан“ и све нешто кука, не може да преживи, тражи неке неиспалћене надокнаде и уопште , понаша се као да му нико није рекао да му је боље него раније, а што је још важније, да ће му сутра бити још боље!!. Нешто се буни, мале су плате, хтео би да живи као сав нормалан свет. Народе, знаш ли да не можемо мимо света, па зато морају, ваљда, и цене да буду светске. Додуше, до сада нисам чула да неко витла и светским платама и да уопште потеже то питање, и шта ће човек, него да опет мисли да тако треба.

Као што рекох, младе памети још нам мало остаде. Знају наша деца где су паре у овој земљи, ко су очеви њихових другова који још нису ни стасали а возе скупе аутомобиле, носе фирмирану одећу, машу преко друштвених мрежа својим друговима са летовања из , на пример,  Дубаиа. Знају деца ко у овој земљи има пара, ко гради цркве, купује за себе или  можда у име неке нама непознате светске хохштаплере,  све за што му се укаже или не укаже прилика, све једно, организоваће то они већ.  Па добро, ако то ни црквеним великодостојницима нашим не смета, можда је то и у реду. Додуше, и некада су градитељи цркава били овековечени фрескама, па су ваљда тако и постајали свети, или можда обрнуто?    Можда то у данашња нам времена и није битно,  дај шта даш.  Кад мало размислим, то и није тако лоше. Можда ћемо и  ми, обични смртници,  некада моћи  да се искупимо и за најтеже грехе, по систему „колико пара толико музике“. Само да се наши црквени великодостојници распитају мало код хришћанске нам браће католичке, колика је тарифа за свако нечовештво, па  да се , лепо, установи ценовник за ширу нам јавност, илити нас, обичне смртнике. Видећемо! Христова нас вера учи стрпљењу, а као што некад  давно рече и мудри Аристотел, „стрпљење је горко, али су му плодови слатки“.485436_10150998448611511_51299247_n

Не заборавите! Није наш сироти човек тако блесав како вам се чини. Можда је ово лудило ипак пролазна ствар, јер  свашта је он већ претурио преко главе. Предуго већ све траје, захватило га је безнађе, заокупили га  лични проблеми и пуко преживљавање.  Време ће показати. Не знам, само,  шта ћете ако  се народ  „откачи“, пробуди и постане свестан да се живот не може  вратити уназад. Можда ви и знате? Припрема ли се нека „бежанија“  онако,  за сваки случај?

Пратите нас:

2 Responses to “Колективни блесавитис

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *