Надигравања са животом

  • Људи говоре свакодневно -“ Само да ми се не деси ово или оно“, или, „То не бих могао да поднесем „. Подсвест не разликује стварност од маште, а наше су жеље за њу заповест. Зато јој не треба дозволити да се бави страховима, или је окупирати оним што не желимо. Зашто је не бисмо пустили да се игра нашим сновима и маштаријама, како би њих могла да  претвори у јаву?

45272_10151004806621511_1583177002_n

  • Неретко човека, у једном тренутку, салети безброј задатака које себи намеће, правдајући се тешкоћама живота. Бројни планови, тежње и жеље притисну и стежу и постану претешки за ношење, а  незадовољство и неиспуњеност, врте га у круг. Онда  га сопствено биће у тежњи за самоочувањем, врати у стање природне равнотеже и он каже себи: – „Е, сад је доста!“ Онда се заустави, своје жеље и циљеве смести у ниво реалности и ови почну  да се остварују.  Један за другим, постепено јер је једино тако и могуће, остварују се и они наредни. Кроз забринутост и тескобу исијава самопоштовање и оне нестају. 284511_10150982022966511_695114933_n
Пратите нас:

Стид са два лица

                Е, сад још и киша. Средовечни господин навуче дубље шешир на главу и крену , без циља, даље низ улицу. Усправан ход и достојанствено држање ремете видно повијена рамена, као да на њима носи неки невидљиви, огроман товар. Тупог погледа  негде у даљину, без краја, уђе у прву кафану.  Скиде шешир и мокрог капута, некада очигледно скупог а сада са видљивим траговима времена, приђе првом столу.

23965_514760085218891_1898904789_n

„Је ли слободно“‘? обрати се старцу који је седео за столом, и не погледавши га.

„О, само изволите, господине“, рече човек, са осмехом,показујући на столицу до себе. Човек ухвати, крајичком свести осмех старца,  али  седе са супротне старне стола. Настави да буљи у празно, али га одједном прену упитан поглед старца, са осмехом који је већ почео да га нервира. Чуо је да га је старац нешто питао, али само окрену главу у страну, не би ли схватио да није заинтересован за разговор. Гледао је сада испред себе, понављајући у себи, по ко зна који пут: „И шта ћу и куда ћу сада“?

               Али, доброћудни седи старац није одустајао: „Господине, јели Вам добро“?  Готово повређен његовим благим погледом и добронамерним очима, човек одједном , изненађен и сам, започе бујицом жалопојки, као да жели да га повреди, да  се освети непознатом старцу за осмех на лицу: „Добро? Како могу да будем добро, кад сам у овим годинама остао без посла? И куда ћу сада. Ма, као да ми је цео свет пао на главу.“ Изненада се примаче  старцу, као да хоће нешто веома важно да му саопшти.  Нагињући се преко стола, погледа кришом лево и десно, па рече: „Кад већ хоћете да знате, најгоре од свега је што ме је стид самог себе. Ето, сад знате шта ми је.“

                       Приметио је да га старац озбиљно посматра, погледом пуним разумевања. Очи су се и даље смешкале, сада тужно, и старац рече: “ Е, синко, ти ни не знаш колико си срећан. Бог увек даје човеку онолико колико може да поднесе. Ко зна, можда од тога буде и нешто добро.“Човек га је слушао, онако успут, љутећи се на себе што је дозволио да неком странцу повери свој највећи проблем. Још и очекује разумевање! Старац му тада  пожеле лаку ноћ,  рече да је већ касно и да мора да иде. Човек  му отпоздрави, не удостојећи га погледом.

                   Када је старац кренуо, човек одједном подиже главу, забезекнут. Како да то није приметио! Па, наравно, никог осим себе није ни видео. Седео је скамењен неколико тренутака, а затим нагло устаде и пожури за старцем који је , у инвалидским колицима, без обе ноге, полако се одвезао ка вратима. Човек га сустиже, отвори му врата и први пут се тог дана насмешио.

                  „Дозволите да Вам помогнем, и извините, заиста нисам приметио.“ Старац само одмахну руком, уз осмех. Човек се тада наже над старцем и опет као да говори неку тајну, рече му: „Господине, поново ме је стид. Само, ово је сада његово друго лице. Хвала Вам“. Поздравише се и старац крену својим путем. Човек је неко време гледао за њим. Стави шешир на главу полакоали одлучно, исправи се, па журним и чврстим корацима крену у супротном правцу, са осмехом који му се, заједно са кишом, сливао низ лице.

fire

Пратите нас:

10 Nations with the Highest Self-Esteem in the World

 

 

Dr. David Schmitt, professor and director of the Department of Psychology at Bradley University, led a research project. The research project was done with the help of research associates from all corners of the globe. The goal of the research project was to  see which nation had the highest self-esteem. For this reason an anonymous survey was created in which more than 17000 people from 53 countries participated in. .  Miranda Hiti, one of the research associates, published the results of this research.

(Mr. Greg Prescott and his „Custom Thesis Writing Services“ helped me so much with this article, and he said, that this type of literature can strongly influence a person’s professional career.)

  1. Serbia

In her publication, Dr. Hiti said that even though hard times had befallen Serbia, the Serbs had never desponded. The bravery of this Balkan nation has been noticed by many. For example, Robert Lesing, the World War 1 era US minister of foreign affairs said that:”When the history of this war is written, the most celebrated chapter of it will carry the name ‘Serbia’”.

The Serbian nation often received the same, if not even greater, recognition even from its opponents. The general of the German Army, Field Marshal August fon Makenzen , before departing to the Balkan front in the year of 1915, warned his army  on  nation, that loves freedom and will fight to the last man to preserve it…“  And even today the Serbian nation remains the same-brave, unyielding and honor-bound to its tradition.

  1. Chile

 

Chile is a peculiar country, located in South America. The country is dominated by the Andes mountain range which forms a natural barrier between Peru and Argentina.  South of the Andes mountain range is the Pacific Ocean. It is a land of beautiful, jocund and courageous people.

Chile has, many times through its history, faced unimaginable tragedies.  It survived the horrors of the Spanish colonization. It fought bloody wars with Peru and Bolivia. The Chilean nation even endured the terror of the military dictatorship brought about by Augusto Pinochet. After that, severe poverty struck the nation. Chile managed to persevere through all the aforementioned hardships. These are the kind people who believe in their strength, who manage to smile even though their history is blood soaked, people who are proud of what they created. Apparently, Chile`s place on this list is well deserved.

  1. Israel

Israel is a country of people who predominantly identify as Jewish, situated on the eastern coast of the Mediterranean Sea.  The Jewish people had to, and in some parts of the world still have to, cope with prejudice, hatred and violence directed against them.

The Israeli people had to deal with centuries-long mistreatment. The Jews are a people who believe that they are the chosen people, as outlined in the Old Testament, with a special moral mission. They believe in one God, but they did not accept Christianity that was dominant in Europe in the Middle-Ages and as a result had to deal with widespread persecution.  The Israeli nation is well-known throughout the world for its powerful economy, which allowed it to flourish. Centuries-old struggle for their hearth and their country made this nation brave, persistent and ingenious. The Jewish people survived the holokaust during the Second World War; an ethnic cleansing that is still to this day one of the worst atrocities ever committed upon any single ethnic or religious group.

  1. Peru

Peru is a country situated in western South America. This country is the homeland of the ancient Inca tribes, a country of cold Andean peaks and Amazon rainforests.  Peru is also home to multitudes of rare animal species and its national symbol is the Llama.

Peru`s history is marked by constant warfare. Wars breed poverty, and this country was not spared of either. Peru was liberated by Jose de San Martin and Simon Bolivar, an independence that was had to be consolidated by warfare. Peru finally got its independence in 1824. After that Peru fought with Bolivia against Chile which led to Chile occupying some territories of Peru. After this turn of events Peru`s history is marked by a constant rotation of military juntas and dictators. From 1980`s to 1990`s paramilitary formations along with the government committed large scale massacres upon the population. Such a turbulent history inevitably leads produces a brave and hardy population.

 

  1. Estonia

Estonia is the northernmost of the Baltic states, situated between Letonia and Russia, separated by the Baltic from Finland and Sweden. Besides the long history the country is graced by a plethora of gulfs, lakes and marshes.

Estonia was throughout history controlled by other nations. After freeing itself from Denmark, Sweden and Poland, the Estonian people fought against the German occupation. Estonia population suffered greatly during the Second World War. After the war ended Estonia became a part of the Soviet Union. Estonia regained its independence in 1991. Besides the noted bravery of this small country, the people of Estonia are also known for their incredible festivals, The Estonian Song Festival being one of them.

  1. USA

The USA with its 48 states (Alaska and Hawaii not withstanding) are situated between the Pacific ocean and the Atlantic ocean. No other nation in the world hosts as many different ethnic groups, primarily due to immigration.  The USA is a country of many natural beauties.

The people of The United States suffered badly during its long fight for independence. The USA is the first colony to achieve independence from Great Britain. After it gained independence its history was marked by a far bloodier war. The Civil War remains to this day the single bloodiest war fought in the Western Hemisphere and at its end, thanks to President Abraham Lincoln, 4 million slaves received their freedom. The country further fought in the First and the Second World War. Joining the Allies, men and women of the United States defended the world against Hitler and his allies.

  1. Turkey

Turkey is situated in the southwest corner of the Asian continent. Turkey is also known as the transcontinental country, as a small fraction of its territory crosses over into Europe. Up to the beginning of the 20th century Turkey was the center of the Ottoman Empire. To this day Turkey remains a country of magnificent cities and tantalizing natural beauties.

Turkey was in the middle-ages and in the period shortly after, one of the greatest military powers in the world. The Ottoman Empire at the height of its power spanned from Asia to the lands of northern Balkan. The only thing preventing further incursion into the Austro-Hungarian Empire were the nations in the Balkans. That is why the people of the Balkans suffered immensely under the Ottoman Empire, Serbs in particular.  The Ottoman Empire lasted for six centuries. The modern Turkish state is the descendant of the Ottoman Empire and is home to a people that considers itself brave and courageous.

8. Mexico

Mexico is situated on the North American continent. To the north it shares a border with the USA; to the West it borders the Pacific and the Caribbean Sea to the east. Modern Mexicans are descendants of many ancient nations, with Mayas and Aztecs being the most prominent.

During Mexico`s long history, the people living on its territory faced many hardships.  The brave people of Mexico first faced the guns and swords of the Conquistadors. After the age of colonization, the Mexican war of independence brought new suffering to the fledgling nation.  Following the period of the Mexican Revolution, a new war brought even more death and destruction. Finally, in the modern era, Mexico is tied up in a bloody conflict with many narco cartels that exist within its territory. Such a brutal sequence of events can only be survived by a nation that is brave, self-assured and possessing of an unbreakable will.

 

9. Croatia

Croatian is Balkan country, situated on the very border between Central and Southeast Europe. Croatia was a part of Yugoslavia up until 1991, when it became an independent state.

Croatia was for a long time a part of Austro-Hungary. The main part of its territory was shielded from the Turks by the Serbian people who were situated there. After the First World War it was a part of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. In the Second World War a great deal of innocent Croats lost their lives in the fight against the Nazi collaborators. As the population was divided along ideological lines a great deal of Croats lost their lives in both the First and the Second World War. Today Croatia is an independent country, a member state of the EU.

10. Austria

Austria is country located in Central Europe. Along with Hungary, it constituted the Austro-Hungarian Empire which dominated the Balkans and Central Europe. The Habsburg royal family ruled over Austro-Hungary for six centuries.

The Austro-Hungarian fell apart after WW1. After that, Austria received its contemporary borders. In the Second World War, Austria officially fought with Nazi Germany, which annexed the country in 1938. As many Austrians did not subscribe to Nazi ideology, many innocent Austrians lost their lives.

 

 

Пратите нас:

Kids Which Nowbady Wants

For a long time, I worked as an Educator, with children  having behavior problems, hard to be educated. These are not kids that make so-called „petty pranks”. They do number of offenses, from small to the most serious, like rape and murder. These children are often aggressive to themselves, or to other children, even to the workers in institutions.  Work with children like these, is anything but boring. So, I will share with you one of my experiences, that you can get insight into these children – who are they, why they do such bed things and, how does it look like to work with them. (I’ve got an idea for this article  from Greg Prescott and his „Get Custom Ivy- Language Papers Today“, about writing a reflection paper. He said, that each one need to contain your insight, own perception, etc.)

This story is about a boy (name I can’t cite), in the institution where I worked.  That boy came there, when the legal conditions  was acquired. No wonder, because the environment had so many problems with him, that they could hardly waited him to be a 14. Many times, he has done „spectacles“ everywhere, mostly in institutions where he was situated . By the one of situation, he threw a chair through the window, to force workers to fear (he explained later). The other time, he threw the computer through the window, in the same reason. Later, when we  talked about that, he said that the reason was: „ Because  she has it, and  I don’t“. So, they all cheered when they succeeded, even temporarily, to get rid of him.usamljeno-dete

When he came to us, until he realized how “it works”, there were not  significant problems with him, for a few days long. However, after a while, he „remembered” that he could re-start to simulate seizures. He has , done it  before, already, causing  suspicion of psychiatrist on  epilepsy. He stayed, for a short time, in a Children’s Psychiatric Institution, because of  that. Coming to my group, he had „epileptic attacks“ several times, drawing the attention of the staff and other children. Simulating the attack, he rolled down the floor, trembled, with a foam  getting out of his mouth. His “performances” was similar to that he had already seen in the hospital, at the real patients. After these so-called attaks, he would be taken on  medical testing, to attract attention, again.

The mother of this child is highly promiscuous. She does not want to hear about her son!

The boy does not know who his father is!

I’ve been watching him for some time, seeing a few of these allegedly  attacks .   I’m not a psychiatrist, so I’m not competent to deny or confirm their opinions but, somehow, all these attacks seemed unreal and strange to me. He’s never been injured by falling down, in addition to smaller scratches. So, I came up with an idea, just for myself,  to check my assumptions, when the opportunity arise.

It was not long, when the opportunity appeared. One day, while I was sitting in my office, I’ve heard the boys, from the next room, shouting. Something unusual was going on. My thinking about „what to do” and “what’s going on”, forestalled with two boys, who came running into the office. They began to yell that “he” is heaving a seizure and foam on his mouth,  asking me to come in, and call a doctor. At that moment, not even now, I didn’t know how I’ve  been decided not to stand up. Instantly, like a shadow popped into my head, I realized that it is the opportunity to change something. I realized that later, of course. The contrary, quite calmly, I told them: “It’s nothing, don’t worry, everything will be all right.“ Even today, I do not know if it was courage or foolishness. However, I am sure, that if I’ve hesitated or thought for a moment, I wouldn’t do it. But, my subconscious was confident, then myself. Suddenly, they stopped, unaccustomed to such a response. At first, they obviously thought I was joking, or maybe I did not understand and, most likely, that something was wrong with me. I was, at that moment, sick of fear that I am maybe wrong. All the same, I continued to write, without paying attention on. Then, recovering their composure, boys began to complain, saying, „What kind of man you are, aren’t you going to help him,“ and things like that. My office was getting smaller more and more,  with ceiling falling down. Well, I’ve done what I’ve done. I’ve had to continue to „play” the role . Then I continued to answer coolly, trying to look so . Now, I remember it was to much to me, that I was feeling having no legs and couldn’t get up . Children looked at me in wonder, and returned to his room. I was left to sit alone, counting the seconds . At these never- ending moments, I wasn’t sure whether I was more dead or alive. That I made a mistake, I should not even think. Like a frozen, I expected one of them appearing. I’ve heard my own breathe, and them talking about something. In addition to all the other reasons, somewhere deep inside, I was more convinced than ever, that I was right.

It seemed to me that last an eternity, until they started to come out of their room. When I saw „him” among the others, I felt I could scream with joy. But, just for second, I recovered completely. As I wasn’t much interested in, I asked him if he was okay. He looked at me as being angry, but it was a strange sight, mixed with a smile. When other boys realized that their „stunt”  haven’t passed, (because all was a deal, as I supposed ),they  began to talk about some common, everyday things. After a short time, they came out, but „he” stayed. For a  few minutes, I continued to write something indifferently, but he remained silent. Then I lifted my head, asking him quite normally, if  he has finished with the performance. He nodded, and we began to  talk just like nothing had happened. This time, it seemed to be honestly. Apparently, he has barely greeted, then he smiled and congratulated me, telling that my “drama” was better than his. Luckily, he did not know how I felt about. Then he started to talk about his life, sufferings, freezing over days and nights. He also said, he was bored of such way of life, that he decided to change it.

After that, there was no task he refused to do , which I asked for. He performed each task, as well  as he could. My „drama” was finished well too, not only because he didn’t have any „attack” more. Work with him became quite different, withal. He used to talk about his miserable and sad childhood, often crying, but with confidence. Thanks to, as he said, he felt respect for adults, for the first time.

pandas-baby-pandas-34461537-500-400

 

Пратите нас:

Шта можете да урадите, ако немате „паметнија“ посла

Глобализам није нешто ново, иако је тема 21. века. Он постоји , у ствари, од када и свет. Одувек су царства смењивала једно друго, смењивали се краљеви и цареви. На то је људски род просто навикао, јер то и јесте природни ток ствари. Међутим, да неком човеку, из чиста мира, падне на памет да направи , ни мање ни више, него сопствену државу- е то, признаћете, није баш уобичајена ствар. Ипак, да  „све је могуће“ није само оубичајена флоскула, јасно потврђује настанак још две „нове државе“. (I’ve learned a lot from Greg Prescott and his „Buy Papers with Custom Formatting“ and „Custom Admissions Writing Services„.  Mr. Prescott helped me  by reliable human support.)

88855_4_630x0Теме нису нове, о овоме се већ писало, али оно што је мене заинтригирало је, каквим људима овакве ствари падају на памет.Господину Вит Једлички који  је, иначе,  чешки држављанин, пало је на памет да направи сопствену државу, на тренутно спорној територији између Србије и Хрватске. На другој страни света, „велики тата“ својој љубимици једноставно заузима територију на северу Судана, између Судана и Египта, додуше у пустињи, која опет није ничија земља.

Ови људи су, једноставно, дошли где су хтели и урадили шта су замислили. Поболи су заставе новопечених земаља, али ни ту није крај. Либерланд (Слободна Република Либерланд) има и свој грб, заставу, институције, потенцијалне становнике који су се пријавили да живе у овој земљи, али… , сада и сам председник, г. Једлички, има проблем.  Своју државу може да посматра само „споља“, јер у њу  не може да уђе. Хрватске власти чак наплаћују и казну онима који приђу овој територији. Да лудилу нема краја, не само да можете о овој „држави“ да се детаљно информишете на Википедији, као и о било којој другој  сувереној држави , већ ова „држава“ има и свој фудбалски тим и играче! Не играју , додуше , али нема везе, ионако је то „земља будућности“. Србија, Хрватска и Чешка се званично ограђују, и поред хапшења, забране приступа или разматрања статуса ове државе од самог Чешког универзитета. Ове „државе немају ни признанје УН-а, ни суседних земаља, али ни то их не брине. Оне су се међусобно признале.

С друге стране, замислите поносног тату чија је ћерка, Емили Хитон, пожелела да буде принцеза. Он се потрудио својски да јој испуни жељу, прешао је 8 000 миља км , побо заставу на сред „своје “ територије усред пустиње и прогласио се краљем, јер како би, иначе, госпођица ћерка могла да буде принцеза? Сва срећа је да новопечена принцеза није пожелела да буде принцеза неке, на пример, светске силе. Сироти би тата сигурно свиснуо од туге, или бар започео четврти светски рат. О „татама“који не могу својим ћеркама да приуште сличан „поклон“,  да и не говоримо. Ко зна како су тек они поднели овакав удар на свој „его“?

Интересантно је, како овој господи није пало на памет да своју ишчашену потрбу за моћи не задовоље у родној Чешкој или Вирџинији? Зашто, једноставно нису купили одређену површину земљишта било где у свету и ту градили све оно што могу и желе? Добро, тако не би могли да на себе скрену пажњу света који очигледно ужива у свакојаким сензацијама, то је јасно. А и да су само они у питању, па ајде де. Деца поменутог господина из Вирџиније поносна  су на свог „великог“тату, а за живот у Либерленду пријавило се већ много људи?

На крају, зашто би неко мого да буде краљ а неко не? Зашто да човек не може да има своју државу, кад то већ жели?Човеку просто падне на памет идеја и то је то. Сва срећа да моја деца нису пожелела да буду принцезе, јер да бих била „добра мајка“, могла бих једино да свргнем неког краља, заузмем престо и то је то. Час посла!

Поред ове две микронације, постоји још неколико, на пример:

1. Кнежевина Силенд (Рој и Џоан-владари Силенда) крај УК;

2. Кнежевина Себорга -на северу Италије близу француске границе и Кнежевине Монако

3. Краљевство Таволара– североисточно  од Сардиније, где се налази и база НАТО-а.

4.Бир Тавил– иначе сада краљевина поменутог г. Хитона из Вирџиније, самопроглашеног краља нове државе

 

Пратите нас:

Реаговање на емисију“ Живот прича“

devojka-zlostavljanje-depresija-maltretiranje-silovanje-2

Foto: Profimedia/Alamy

 Сама прича тешка је на свој начин, као и свака слична.Тешко је, или боље речено немогуће је, одлучити која је тешка судбина тежа. У сваком случају, госпођи Милици желим, од срца, да јој једног дана „сване“. Посебне честитке на храбрости да отворено наведе и имена појединих „људи“.Међутим, повод да нешто кажем није само то, већ сама поента ове приче, због које желим да дам свој мали допринос , да људи почну да размишљају о томе какви смо, боље рећи шта смо то постали. (I’ve got an idea for my article,  from Mr. Greg Prescott and his „Editors Online“ and “ Curriculum Vitae Writing Service„, by free revisions and consultations and more. )

           Дакле, патологија овог колектива је очигледна. Девијантно понашање појединца, у овом случају супруга жртве насиља, старвично је само по себи. Међутим, то ни из далека не би било проблем какав јесте, у смислу да не би ни постало толики проблем, да је постојала подршка колектива, који је, на жалост, још и део органа реда! Оно што се одмах намеће као питање је, шта би обични људи могли да очекују у оваквој ситуацији? Коме да се обрате?

         Ситуација описана у овом колективу, сем часних изузетака којих је, како је наведено  мало, класичан је пример друштвене дезорганизације. Она, иначе, значи распад образаца друштвених односа на којима се заснива организација институција или група. Шуровања сваке врсте, очигледно има на претек! Морално је заштитити сопствени колектив, у реду, али од кога, да ли увек и на било који начин? Да ли су сви чланови колектива подједнако битни или не? Ко штити насилника и убицу?- на ово питање одговор следи сам по себи. То би требало да буде аларм, али пре свега људима да се пробуде,  да схвате да не могу, да више немају право да буду по страни.

          Оно што је још важније, а што и узрокује овакве појаве, је изостанак реаговања друштва. Друштво би требало да реагује када дезорганизација групе, у овом случају једног дела државне институције, постане видљива широј заједници. Е, сада бисмо заиста требало да се замислимо над собом. Шта се дешава са нама, у какву смо то апатију запали и заинтересованост само за сопствени живот? Мислите ли да смо недодирљиви, ако се „покријемо по глави“? Не мислите ли да је то дубоко регресивно понашање својствено малој деци, а не одраслим и одговорним људима. Мислите ли да би се овакве ставри дешавале да нисмо постали „мали“ и  себични,  јер се то дешава у неком другом месту, неком нама непознатом?

Мала друштвена заједница део је, наравно велике, односно државе. То би била и сама суштина ствари, јер у организованој држави, не би било места за овакву, слободно могу да кажем, патологију. У држави која је организована и “ у функцији“,  исте не би ни постојале. Дакле, одговорност се тражи одозго, посебно када су у питању установе са израженим хијерархијском структуром.  За то су и плаћени, имају чинове  и све што то само по себи доноси.

Уколико не изостане реакција државе на оваква дешавања у сопственом апарату, можда нам, као друштву и држави,  има помоћи. Само да не буде као и обично -следе нека обећања, затим „Сваког чуда за три дана“ и на крају-„Тресла се гора, родио се миш“. Државо, овакве се ствари не толеришу!

 

Пратите нас:

Da li je humanizam privilegija, ili važi za sve narode

x113-lake-usa

Bog je svojim nenadmašnim majstorstvom stvorio biće poput sebe samog, ne samo likom. Život  čovekov prožet je stalnim iskušenjima, u borbi koja je neprestana, za život dostojan svoga stvoritelja. Humanost je jedna od bogougodnih vrlina čovekovih koje su rezultat njegove samospoznaje,  koja ga i čini onim što jeste.(Thanks to Mr. Greg Prescott and his „Custom Research Paper Writing Service“ and „Buy Papers on any Subject„, I finished my article.He gave me so useful advice!)

Prirodno je da čovek, koji poštuje promisli svog Stvoritelja, da se   po njima i vlada. Prirodno je, sa tog stanovišta, da čovek poštuje drugog čoveka, kao i jedan narod  da voli i poštuje drugi. Ali, mnogi ljudi i narodi su,  odvajkada a posebno u današnje vreme,  humanizam zamenili  licemerjem, lažima, manipulacijama svešću i savešću,ubistvima i svakavim drugim, tome sličnim bezbožnim nedelima, zaboravljajući svrhu i cilj svog postojanja. U trci za „još“ i „više“, nemaju vremena da zastanu, da se zamisle nad onim što rade. U svakom slučaju, nemaju u vidu da pravo na svoj život , dostojan čoveka, imaju apsolutno svi ljudi ovog sveta. Novac, zlato, nafta i slično, a na čelu svega moć kao najveći afrodiizijak, sve je što ih interesuje i čemu streme, gazeći sve pred sobom.

Da je to tako, svi znamo po svakodnevnim dešavanjima u današnjim vremenima, po strmoglavim turbulencijama koje ne vode ničemu dobrom. Pri tome, oni jači, bez milosti i na svaki način uništavaju manje narode, posebno one koji se koprcaju pokušavajući da se spasu od kandži nemilosrdnih čudovišta.

Da li je Bogu milo da njegova deca žive suprotno od onoga što im kroz veru govori. Svakako da nije. Svakako i da ih neće ostati bez odgovora. Put do istine je sveta misija. Taj put je najčešće dug i krivudav, pun iznenađenja i prepreka, ali se ne završava pre nego što dođe do svog cilja kome vodi, a koji je neizbežan, kad god to bilo.

Nekim je narodima taj put prosto zacrtan, kao sveta misija, kroz borbu neprestanu, da dokažu ko su i odakle su došli. Ovakva misija ne odgovara  onim drugima, jer saznanja koja bi se obelodanila na kraju puta, njima ne bi odgovarala. Ta bi saznanja srušila mit o njima samima, u koji i sami počinju da veruju, opijeni svojom moći. Njihova moć nije u veri, istini i pravdi, već u novcu, prevarama, manipulacijama i lažima. Na tome oni svoju imperiju grade.

Zašto ovo govorim?

Evropa!   U Evropi – Balkan. U centru Balkana- Srbija, a u njoj Srbi- slovenski narod.Globalna istorija Slovena ,danas zvanična,  ne temelji se na istini, zbog globalizma koji postoji oduvek . Danas je  on najveći, a zahvaljujući sopstvenoj precenjenosti anglosaksonskih i germanskih naroda, kao I njihovim pretenzijama na ovu teritoriju zbog izlaska na topla mora, energetskih izvora I drugih bogatstava. Zbog svega toga, kao I zbog brojnosti slovenskih naroda, krije se značaj I udeo slovenske kulture I istorije u celokupnoj istoriji čovečanstva.

Ovakvi razlozi proizveli su besomučnu propagandu i  manipulaciju javnošću. Tako se u zapadnim zemljama o Srbima govori kao o varvarima,teroristima, ubicama i slično.

Ko su, zapravo Srbi?

  1. Lepenski Vir, Starčevo, Vinča, Obrenovac – arheološka nalazišta

Na Balkanu, u Srbiji, u blizini njene prestonice Beograda, postoje arheološka  nalazišta koja svedoče o životu ljudi na ovom prostoru u vreme mezolita i neolita, odmah nakon starijeg kamenog doba – pre sedam i više milenijuma. Po njima su nazvane kulture iz tog vremena- Vinča, Starčevo i Lepenski Vir. Da, to je prapostojbina Slovena, koji nisu došli iz neke nedođije, iz blata iza Karpatskih planina. Ono što bi bilo najinteresantnije, najnovije nalazište, blizu Obrenovca kraj Beograda, je nalazište grada, koje pokazuje da su na ovim prostorima prastari Sloveni živeli u kućama, imali ulice, bavili se trgovinom, imali plovila i živeli u porodicama nalik našim. Ovi narodi poznavali su i demokratiju.Imali su skupštinu, koja je donosila odluke, ali i kralja kojije vodio narod u ratovima.Dakle, Sloveni , jedno od njihovih plemena su Srbi, su još u neolitu i ranije, živeli na ovoj teritoriji, na Dunavu.

  1. Vinčansko pismo

Vinčansko pismo koje je ustanovljeno prema artefaktima ovih nalazišta, gotovo je identično srpskoj ćirilici. Srpsko pismo je jedinstveno u svetu  po tome što Srbi pišu onako kako govore, a  čitaju kako je napisano. Osnivač moderne egiptologije, ser Flinders Petrie je, u svojoj studiji, sistematizovao linearne znake na keramici , koji su postojali pre hijeroglifa u Egiptu. Sistematizovao je 60 znakova u tablice, kojima je dao fonetske vrednosti.i uporedio ih sa svim drevnim pismima celog drevnog sveta. Analizirao je 33 pisma, ali je ostavio prazno mesto na vrhu za jedno najstarije od koga potiču sva ostala. Otkopavanjem nalazišta u Vinči, otkriveno je pismo koje je nedostajalo, a koje je prof. Radivoje Pešić, lingvista koji se bavio I paleolingvistikom   uobličio kao pismo- Vinčansko pismo. . Na zahtev SAD-a, ovo pismo prestaje da se izučava u Srbiji, već se sada izučava u SAD pa  je, iako već pre toga naučno ustanovljeno i verifikovano, promenilo naziv u  “Dunavsko” ili “Staroevropsko”!!!

Sada, još jedna činjenica- Velesova knjiga. Po čemu je ona značajna?  Njen značaj je u tome što je ispisivana na brezovim daščicama, a pisanje je trajalo u kontinuitetu, 11 vekova. Zašto se o njoj se ne govori.?Razalog je jednostavan. Ona se ne može prepravljati, dopisivati i menjati, što se dešava sa svim pisanim dokumentima pa , naravno i Biblijom. Ovo svojevrsno blago pisano je slovenskim jezikom, a govori o životu starih Slovena.

Резултат слика за vincansko pismo

 

  1. Srbi su ratnički narod, ali…

Da li znate za osvajački rat koji su vodili Srbi? Ne, jer takav ne postoji. Zašto su onda, ratnički narod. Zato jer ovaj narod , kroz svoju istoriju, veoma često ratuje. Ratuje da sačuva svoje teritorije, ratuje za slobodu svog naroda. To izgleda ovako:

-Više od 500 godina Srbija je bila pod vlašću Turske, od 15. do 20 veka. Naravno, moćna Zapadna Evropa nije se protivila. Svakako, bilo je dobro imati branu od turske najezde. Za sve to vreme, ovaj narod je sačuvao svoj identet i svoju veru. Može se samo zamisliti koliko je Srba stradalo za to vreme. Oni koji nisu izdržali, primili su islam i danas žive pretežno u Bosni.

Prvi svetski rat je navodno započeo zbog atentata u Sarajevu, na princa austrijskog Ferdinanda. Ne nasedajte na manipulaciju. Povod i uzrok nisu jedno te isto. Kad postoji dobar razlog , a to je interes velikih sila, povod je lako izmanipulisati, pa zato nije bilo sluha za objašnjenja Srba da sa tim nemaju veze, da ne žele rat i slično. Velike sile su rešile da najzad unište Srbiju.U to vreme, stradalo je , nakon prethodna dva Balkanska rata, još tri četvrtine srpske vojske, polovina nacionalne imovine i oko trećina civila. Prvi svetski rat iznela je Srbija u ritama,kao hodajući leševi, posle neviđenog stardanja. Prelazeći preko Albanije, zajedno sa kraljem, došli su do Krfa, kako bi neka srpska glava ostala u životu. Saveznici nisu baš dali mnogo od sebe da pomognu Srbima, sve do  ultimatuma ruskog cara. U to vreme, u Evropi se matralo da su Srbi, kao narod, nestali. Srbi su se na  Krfu, uz poznati ratni poklič-„Za kralja i otadzbinu!“ oporavili, vratili i oslobodili svoj narod od austrougarske vlasti, došavši čak do Beča. U to vreme, Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD-a je rekao: „Kada se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv SRBIJA.“Slično govore i mnogi svetski-nemački, austrijski, francuski pa i japanski predstavnici štampe i vojske, odajući Srbima počast i divljenje.

BelGuest-Prvi-svetski-rat-Februar-zamena

Nisu se ni oporavili od stradanja u Velikom ratu, a došao je Drugi svetski rat. Opet je mala Srbija , u donosu na ono što je imala, podnela neviđenu žrtvu od starne Hitlera i njegovih nacista, koji su streljalii 100 Srba za jednog ubijenog Nemca!!. Stradalo je, po podacima Simona Vizentala, samo u Hrvatskoj i Bosni oko 600 000, a ukupno je stradalo od 900 000 do 1 200 000 Srba, hiljade od njih su izginule u logorima, a u jedinom dečjem logoru u Evropi, Jastrebarsko kraj Zagreba u Hrvatskoj , stardalo je, od preko 6 000 zarobljene srpske dece (Hrvatski izvor), njih skoro 800(zvaničan podatak?). Dnevno je ubijano po 50 do 70 dece, uglavnom zbog neposlunosti. To su činile časne sestre Hrvatske katoličke crkve, o čemu izveštava hrvatski „Vijesnik“. Danas, zapad (neki su bivši ratni saveznici Srbije u 2. sv. ratu), uporno nameću javnosti da su Srbi genocidan narod??

 

Šta se dešava sada, u vreme demokratije, tobožnje vladavine ljudskih prava i ostalih licemernih varijanti brige za ljude? Ponovo Srbija ne odgovara demokratskoj Evropi. Otima joj se Kosovo na kom je u borbi za svoju zemlju poginuo srpski knez Lazar, 1389. godine. Zahteva se od vlade Srbije da smanji plate i penzije koje su takve da me sramota i da govorim o tome. Običan Srbin danas jedva preživljava. A zašto, kad vrli zapad brine za dobrobit ljudi? Možda je i tako, ako se ima u vidu da je Srbija bombardovana 1999.godine, osiromašenim uranijumom ( o zabrani upotrebe ovog oružja doneo je odluku sam NATO), a operacija se zvala, neka im dobri Bog pomogne..“Milosrdni anđeo“. Kojim stepenom na skali od 1 do 10 bi se mogao oceniti nivo ovog licemerja? Na žalost, u svemu ovom pomažu im  i  oni  koji za neki novac, ili malo veći novac, prodaju svoju zemlju moćnicima, ubeđujući svoj narod da je to, u stvari, za njegovo dobro.

Danas se, ponovo, nastupa silom. Srbiji se, uvijanom u oblandu pravde, borbe za ljudska prava I demokratiju, nameće stroga kontrola.  Pod kontrolom je I nauka koja je  pod uticajem germanske škole. Veličaju se mediokriteti , a najstrože je kontrolisana I manipulisana svest srpskog naroda, kako bi izgubio veru u sopstvenu vrednost I poreklo, u svoj identitet.

  1. -Poštovanje starnaca

Ko je bio u Srbiji, zna kako se u ovoj zemlji dočekuju gosti. Ovaj narod, što je I karaktristika slovenskih naroda uopšte, poštuje goste I izuzetno je gostoprimljiv. Gospođa Madlen Olbrajt, živela je u Beogradu I poznaje srpski narod. Ona je to, na žalost zaboravila, vrativši Srbima na najgori način.

 

  1. -Nedržanje robova,

Srbi su narod koji  voli slobodu iznad svega, I tako je još od njihovih najdaljih predaka. Zato je u ratovima bila pobeđivana, ali nikada I pokorena. Evropski zapad , posebno nemački narod, to dobro zna. Veoma bitno je znati I to da ovaj narod, od prastarih svojih predaka do danas, nikada nije držao robove.

6.Pravoslavlje

Koliko , zapravo, poznajete pravoslavlje?

Ovo ću predstaviti na najkraći mogući  način. Osnova pravoslavne vere nije “Oko za oko,zub za zub”, već “ko tebe kamenom, ti njega hlebom”. Vratite se, na čas, Bibliji I Hristovom učenju I biće vam jasan smisao, a samim tim i suština pravoslavlja. Kada to budete shvatili, neće vas više plašiti pravoslavljem kao neprijateljem katoličanstva, I ponavljam, Srbi su mnogo, mnogo stradali, ali nikada nisu vodili osvajačke ratove, niti su ,u ime demokratije I tobožnje brige za ljude, ratovali u tuđoj zemlji.

 

Svet današnjice je uskomešan svakodnevnim dešavanjima. Stvari se odvijaju sve brže, a o onom šta se zaista zbiva znaće se, kao I obično, tek nakon mnogo godina. A dotle, strpljenje je spas.

Пратите нас:

DEVIL ‘S TOWN

You must see it

4(Thanks to Mr. Greg Prescott and his“Custom PowerPoint Services„. For free  editing and revision advice. He said me few tricks, for help.)images-42

DEVIL ‘S TOWN                                                        in Serbia

Devil’s Town is  one of the few geomorphological phenomenons, which can be seen in the world. It is located in Serbia, on the slopes of mountains Radan, at an altitude of 600 to 700 meters. From Belgrade, the Serbian capital, located 288 kilometers.

IMPORTANCE                                                  images-97

                    In the world, people can rarely see the phenomenon, such as the Devil’s Town. In Europe,  natural  buildings like this one, can be found in the Alps,  on the territory of France and Austria,  but the Devil’s Town phenomenon  is the most  famous  in Europe . In America, there are also, knowing like a “Garden of the Gods”, but they are smaller and not resistant like these, In Devil’s Town.

14

                    In the year 2010. Devil’s Town was one of 77 candidates for 7 world’s wonders, like the best ranked among all candidates in Europe. This unique locality was put under protection in 1959, and 1995 Devil’s Town was declared a natural resource of great importance, and was placed in the first category of protection as a natural monument, with a total of 67 hectares of protected land.

11images-41

This unusual „town” is, in fact, the collection of earth towers with the stone caps (blocks), on the top. There exists 202 figures – „towers”, as local people call them. They are about 2 up to 15 meters high, and  their width is from 0.5 to 3 meters. if you touch them, they can be destroyed, so you can watch them from the stairs or lookout.

 

Creation of the Devil’ Town”

 

Stone pillars were built by long and patient work of nature, by  erosion. In matter of fact, million years ago, this area had had been the center of volcanic activities, what’s documented with colorful rocks. However, this phenomenon of towers, has been created a lot of time later. People had contributed, cutting  trees,   that  big rocks  protect deeper and softer layers of earth of raindrops and rinsing by water. It caused the collapse of land, not under the stones, when  his weight have prevented further dissipation. This is the way how these pyramids were created.

On the tops of these towers, there are stone blocks, that serve as umbrellas. That caps protect towers of dissipation. But,   the water is continuing to flow between the figures.  In that manner, water flushes country, and towers are becoming higher. At the end of, we got correct towers with stone caps. Caps are hard and up to a hundred kilos, even more,but very stable. One of these caps, has fallen down during the earthquake on Kopaonik , 1980. This  tower became smaller, because, in fact, heavy cap keeps it. Towers are changing during the time, very slowly, they are growing, disappearing and  creating again. These figures are localized between two gulches- one called „Devil’s Gulch“ and another is “ Hell Gulch“.

images-25

What’s else interesting?

 

This phenomenon of towers is completed with two wells named „Red well“ and the other  named „Devil’s water“. This water’s  highly mineralized, for spa treatment, but it’s not recommended for drinking. Local people also consider that water heals. This water has a lot of iron ore, what makes it red.These  phenomenons, together, represent real world  wonder. These wonders , in local environment, look cruel and mystical,but despite of that,  whole environment is  very colorful and nice.

images-58

There you can also find the remains of the old village,old church, graves and few old mining pits. In the Middle century, in this area of Serbia,  there were a lot of iron ore, and the proof are two mining pits  . These mining pits  are dating from 13. century, what can be seen with the both sides of towers. Serbs, in those times, have rented Sases , the best miners of that time, to work for them. To be mentioned, also, that there exists old Orthodox church , also from 13 century, Saint. Petka . Local people consider that Saint. Petka saves them from all evils , which will disappear,   if spend  the night in the church.

images-82

People, also, believe that one can be cured, bending the sick part of body with handkerchiefs, and  putting them  on the tree , nearby the church. After that, it’s necessary to bury them in the earth. For these handkerchiefs people give money  to voluntary contribution, which is invested in the reconstruction of the church.

images-2812

Legends of the “ Devil’s Town”

This phenomenon was, always, looked strange for  local people , so they created around him various stories and legends, which are transmitted from generation to generation. If one is looking on  the towers a long time, they start to look unreal, especially at night.  Sometimes, when  specific winds blow ,  sounds like someone is screaming. By   legend , these stones were, in fact,  wedding guests, which were, on  the  order of the devil,    married brother with his sister. Trying to stop this, The God decided to petrify  the wedding guests ,  as evidence that no  sin  cannot pass  unpunished. By the other legend, those figures represent devils, but Saint. Petka had helped people to get free of them.images-96

               Today, “Devil’s Town” is touristic complex. Having no access to ,only from  two lookouts, you can watch    these stone figures. There are asphalt road leading to the „town“, and all the area is  electrified with  colorful lights, what excites tourists. To arrive to the figures, you have to pass about 850 meters through the woods.  Two kilometers far of this nature monument, you can  to refresh to   in  tavern – “ Two Barns”.images-65

This  place is famous in the world, thanks to the nomination for „7 world wonders“. Everyone who decide to visit it, can’t stay indifferent to such a place,. Mysticism and beauty of local nature couldn’t be forgotten.

images-77images-93

images-73images-76
images-74

Пратите нас:

Zašto je baš moje dete postalo prestupnik

Godine rada u ustanovi u koju su smeštana maloletna lica koja su došla u sukob sa zakonom, pružila su mi uvid u celokupni život ove dece. Bilo je tu  izvršioca gotovo svih krivičnih dela, od sitnih krađa do silovanja i ubistva. Uvid u njihove porodične prilike, materijalni status i sveukupan socijalni milje, naveo me je na razmišljanja o tome šta je ovu decu odvelo na ovakav put. Mnogo je naučnika radilo na tome i ne mislim da iznosim neke nove teorije ali, jedna mi se misao, ili bolje rečeno osećaj, stalno vraćao i terao na razmišljanje. (Thanks to Mr. Greg Prescott and his „Custom Dissertation Writing Service„. His advice helped me so much.)

Neka od ove dece došla su iz porodica solidnog materijalnog statusa, a  sama je porodica, na prvi pogled, izgledala zainteresovana za njih. Vremenom, postaje sve vidljivije, da to baš i  nije tako. Često se ispostavljalo da se „brižni“ roditelji , u stvari,  trude da ih za vreme boravka u ustanovi obasipaju svim što ona od njih  zahtevaju (hrana, garderoba i slično), čak i opojnim sredstvima), gotovo bez pogovora, dok drugi ostaju samo na obećanjima. Oni najčešće nemaju materijalnih uslova za to, iako niihova deca tvrde da to nije tačno i da su ih, dok su to mogli, materijalno obezbeđivali (ukradenim stvarima i novcem) i sada, naravno, očekuju protiv uslugu. Bilo je i dosta slučajeva da su deca , mada i sami kriminalno orijentisani, štitili svoje roditelje priznavajući njihova krivična dela jer , kao maloletni, snose blaže konsekvence. Što je još gore, to su činili u dogovoru sa roditeljima. U stvari, postaje vremenom očigledno da  se roditelji ove dece, ustvari, plaše njihove agresivnosti nakon izlaska iz ustanove.  Na drugoj strani, postoje i roditelji koji gotovo  da i ne stupaju u kontakt sa njima, dok su u ustanovi. Ovo i nije neočekivano,s obzirom da  su i svi ti roditelji bili često maltretirani, neretko i fizički, od same te svoje dece.

E, sada dolazi ono glavno.  Mali broj roditelja, (mnogo dece je pak i bez jednog ili oba roditelja), ne uviđaju koliko su sami zaslužni za to što su njihova deca krenula ovim putem, koje društvo ne prihvata i osuđuje. Naprotiv, krivo je ,najčešće, društvo vršnjaka, kriza u zemlji, drugi roditelj ili je dete prosto takvo kakvo jeste. No, dobro. Ima,svakako od svega po nešto.  Svima je poznat značaj uticaja  vršnjaka na decu u periodu odrasatanja.

Ali, zašto se i ostala deca tog uzrasta ne uključe u bande ili neke manje grupe vršnjaka slične orijentacije? Ako nemaju osećaj pripadanja porodici, osećaj da ona o njemu bezrezervno brine, da ih voli i kada nisu na pravom putu, za očekivati je da će svoje „mesto pod suncem“ tražiti tamo gde će to naći, gde će osetiti pripadnost, što je veoma važna potreba svih ljudi, a posebno mladih.istorijske-slike-foto-ilyke-1450119819-804165

Ali, je li to baš tako?. Zamislimo samo da smo detinjstvo proveli u uslovima u kojima su oni bili! Sumnjam da bismo prošli mnogo bolje, bar većina  nas. Ali šta je, po mom mišljenju, možda i najvažnije? Šta su roditelji preduzeli kada su primetili da je život njihove dece krenuo nekim drugim tokom? Pričali im da budu dobri, da ne kradu, neretko ih fizički kažnjavali, zatim shvatili da „njima nema pomoći“, pa su i reakciju države dočekali kao olakšanje i spas. Spas od sopstvene dece!

Kako društvo gleda na njih? Nekima odgovara i Lambrozova teorija (Cesare Lambroso)o urođenim predispozicijama- oblik vrata, na primer,  izražena čeljust,visoke jagodice, velike uši. Psiholozi kažu da su mentalni procesi uzrok devijantnog ponašanja. Sociolozi ,kao From I Merton ,govore o povlačenju od društva I udruživanju u horde. Karen Hornaj govori I o okretanju od društva I ka društvu, kao I o sukobu sa društvom. Frojd ,pak, govori o fiksaciji, tj zaustavljanju u razvoju I regresiji kao vraćanju u prošlost, dok Adler daje značaj volji za moć.

Meni se čini ipak, nakon dužeg rada sa ovom decom, da svim ovim teorijama fali jedna bitna i najbitnija komponenta, o kojoj niko ne govori  jer se, valjda,  podrazumeva.Niko ne govori o nečemu tako prirodnom ,jednostavnom i svima dostupnom, višem i jačem od svih nauka, a to je ljubav.  Možda će roditelji koji ovo čitaju biti uvređeni ovim mojim stavom, tvrditi da je sasvim normalno da oni vole svoju decu ali, verujte, priznavali to ili ne, bili svesni toga ili ne, oni ili ne vole ili ne znaju da vole svoju decu, ili su u tome površni a okrenuti sebi isvakodnevnim problemikma. Da nije tako, znali bi i sami šta treba učiniti dok još nije bilo kasno, srce bi im reklo.  Deca bi tu ljubav i brigu sigurno prepoznala, jer su to sve emocionalno gladna deca, koja se hvataju za svaki znak pažnje i brige i , verovali ili ne, lako ih prepozanju. To je, doduše, kratkog daha.  Koliko god da im  sve to nedostaje, ona  ne znaju da se prema tome i ophode.  Kada bi roditelji to sebi priznali, znali bi i da je ljubav, posebno najdublja i bezrezervna ljubav prema deci najjače oružje. Znali bi tada i odgovor na to zašto su baš njihova deca došla do ove tačke života, a što je još važnije, i kako da ih vrate sebi.cropped-262818_10150989976766511_627778935_n.jpg

Пратите нас:

Колективни блесавитис

cropped-550285_456448744394397_958116693_n.jpg

Познато је да човеку најтеже пада да мисли , иако сви као нешто мисле ово, па мисле оно.   Шта, у ствари, најчешће бива? Човек или ради без размишљања, или само размишља, а не ради ништа. У ове две категорије спадају, нажалост, скоро сви. Шта бисмо иначе могли да изменимо у овој  нашој земљи, све и да мислимо? Власт ради шта хоће, по задатку „ментора“ , као да има мандат за све. Обичном је  човеку, нажалост, већ одавно јасно да о њему готово да нико и  не брине,  а о „крупним зверкама“ које се играју овим светом, да и не говорим.( Thanks to Mr. Greg Prescott and his „Writers Online„, I wrote the article, because I was not  professional writer or journalist.)

Јасно је то човеку, бар већини, али шта би? Да побегне у неку „срећнију чини му се“ или бар напреднију земљу? Школство нам не ваља, кажу страни „ментори“, али им не смета да као лешинари врбују нашу памет , фали им ,ваљда. Мислим да није тачно да наша деца не воле своју земљу али, наравно, воле и себе, желе да покажу шта знају и колико вреде, желе да живе достојно човеку, а наша драга нам отаџбина, сем вербално, не даје баш много за то. Одјекне, додуше ретко,  по која јадиковка уважених нам академика, али ни њих, као да нико не слуша. Власт се, за то време,  отима  о спортске клубове, јер ту је лова, а ту је и Новак чијим успесима се као ореолом ките као да су сами за њих заслужни. Па , добро. Ако размисли, човек схвата да се, тако је било од вајкада,  туђим перјем кити онај ко свога нема. Дочекивали би они и младе математичаре на познатој нам тераси, није да не би, али ето, деси се  „неки неспоразум“ , па шта се ту може.

Е, да је само то, па и ајде, али проблемима нигде краја на видику, као да је завладао неки колективни „блесавитис“. Навикли смо и ми, а и наша деца, да је све окренуто наглавачке, а од морала остаде само „м“. Навикли смо на то , немоћни да нешто променимо,а да ствар буде још гора, није ретко чути „Шта се ту може“, или, „Такви су сви политичари“, па се онда, наравно,  подразумева да ако је већ неко политичар, треба да буде и непоштен. То му је нешто као „шипка уз бубањ“. Но, добро. За утеху, бар смо живи и здрави. Е, сад и ту настаје проблем. То што смо још живи и ајде некако, али здрави,  то је све теже, уколико нема пара. Ако човек оде лекару у неку државну амбуланту  а случајно, не дај Боже, има већи проблем, биће добро ако успе да целу процедуру прође  док не буде касно – од лекара опште праксе до специјалисте, па назад, чекање у реду, попуњавање здравствених картона које траје дуже  него  разговор са лекаром. Сва срећа је да време лечи све, само је ствар у томе да останеш жив до краја „третмана“.

Не само власт, и медији се труде да врле нам менторе задовоље, за то мало  (или можда мало више)пара. Свакодневно нас бомбардују вестима да је неко настрадао у саобраћајној несрећи, да је мајка убила ћерку па себе, син оца, муж жену и обрнуто, као да се у овој земљи ништа друго и не дешава. Срећа наша је да се држава тако здушно бори са криминалом свих врста и облика који је због тога у сталном опадању , (сразмерно порасту БДП-а). Стари добри Гебелсов систем ради и сада, па човек поверује, након свакодневног залагања власти да га на то подсети, да нам је у ствари добро, илити све боље. Проблем је, међутим, што је наш човек некако „недоказан“ и све нешто кука, не може да преживи, тражи неке неиспалћене надокнаде и уопште , понаша се као да му нико није рекао да му је боље него раније, а што је још важније, да ће му сутра бити још боље!!. Нешто се буни, мале су плате, хтео би да живи као сав нормалан свет. Народе, знаш ли да не можемо мимо света, па зато морају, ваљда, и цене да буду светске. Додуше, до сада нисам чула да неко витла и светским платама и да уопште потеже то питање, и шта ће човек, него да опет мисли да тако треба.

Као што рекох, младе памети још нам мало остаде. Знају наша деца где су паре у овој земљи, ко су очеви њихових другова који још нису ни стасали а возе скупе аутомобиле, носе фирмирану одећу, машу преко друштвених мрежа својим друговима са летовања из , на пример,  Дубаиа. Знају деца ко у овој земљи има пара, ко гради цркве, купује за себе или  можда у име неке нама непознате светске хохштаплере,  све за што му се укаже или не укаже прилика, све једно, организоваће то они већ.  Па добро, ако то ни црквеним великодостојницима нашим не смета, можда је то и у реду. Додуше, и некада су градитељи цркава били овековечени фрескама, па су ваљда тако и постајали свети, или можда обрнуто?    Можда то у данашња нам времена и није битно,  дај шта даш.  Кад мало размислим, то и није тако лоше. Можда ћемо и  ми, обични смртници,  некада моћи  да се искупимо и за најтеже грехе, по систему „колико пара толико музике“. Само да се наши црквени великодостојници распитају мало код хришћанске нам браће католичке, колика је тарифа за свако нечовештво, па  да се , лепо, установи ценовник за ширу нам јавност, илити нас, обичне смртнике. Видећемо! Христова нас вера учи стрпљењу, а као што некад  давно рече и мудри Аристотел, „стрпљење је горко, али су му плодови слатки“.485436_10150998448611511_51299247_n

Не заборавите! Није наш сироти човек тако блесав како вам се чини. Можда је ово лудило ипак пролазна ствар, јер  свашта је он већ претурио преко главе. Предуго већ све траје, захватило га је безнађе, заокупили га  лични проблеми и пуко преживљавање.  Време ће показати. Не знам, само,  шта ћете ако  се народ  „откачи“, пробуди и постане свестан да се живот не може  вратити уназад. Можда ви и знате? Припрема ли се нека „бежанија“  онако,  за сваки случај?

Пратите нас: